Budjenje

Eckhart Tolle
Kada ste zarobljeni u noćnoj mori, vaša motivacija za buđenjem biće mnogo veća nego kod nekoga ko je zarobljen u relativno ugodnom snu. Na svim nivoima evolucija se javlja kao odgovor na krizne situacije, prilično često čak i situacije opasne po život, kada se stare strukture, unutrasnje ili spoljne lome ili više ne funkcionisu.

Na licnom nivou, to često znači iskustvo gubitka bilo koje vrste; smrt voljenih osoba, prekid bliskog odnosa, gubitak imovine, svog doma, statusa, ili slom spoljasnjih struktura koje su u vašem životu predstavljale osjećaj sigurnosti.

Kod mnogih ljudi bolest (gubitak zdravlja), predstavlja kriznu situaciju koja potiče buđenje. Kod ozbiljnih bolesti javlja se sveest o vlastitoj smrtnosti, najvećeg mogućem gubitku. Mnogi ljudi koji žive u ovo naše doba, gubitak osjećaju kao gubitak smisla. Drugim rečima izgleda da život gubi svrhu i više nema smisla. Gubitak smisla često predstavlja deo patnje koji dolazi s fizičkim gubitkom, ali se isto tako može dogoditi ljudima koji su dobili sve što im svet može ponuditi, koji su 'uspeli' u očima sveta i odjednom shvatili da su njihov uspeh ili vlasništvo isprazni i ne ispunjavaju ih.

Ono što svet i okolna kultura smatraju značajnim i vrednim pretvara se u nešto isprazno i to onda ostavlja neku vrstu bolne unutrasnje praznine, često popraćene velikom mentalnom konfuzijom.

Tu se javlja pitanje - kakva je tačno veza između patnje i duhovnog buđenja?

Kako jedno vodi drugome? Pogledate li bliže prirodu ljudske patnje otkrit ćete da je osnovni sastojak u većini patnje smanjivanje osećaja pojedinca za svoj ego. Na primer bolest.

Usled bolesti vi se osećate manjim, više ne kontrolisete stvari, bespomoćni ste. Čini vam se da gubite svoju samostalnost, a možda postajete i zavisni o nekome drugome. Vaša veličina se smanjuje, figurativno govoreći. Svaki veći gubitak ima sličnu posledicu: neki oblik koji je predstavljao značajan dio vašeg osjećaja o tome ko ste (osoba, vlasništvo, društvena uloga) rastvara se i napušta vas i vi patite jer ste se poistovetili s tim delom i čini vam se da gubite sebe ili deo sebe.

U stvarnosti, naravno, ono što osećate kao smanjivanje ili gubitak svog osećaja ega je razbijanje slike o tome čime sebe smatrate a koju ste čuvali u svome umu.

Rastvara se upravo poistovećivanje s oblicima misli koji su vam pružili vaš osjećaj sebe. Ali taj osjećaj sebstva je na kraju lažan i tek je mentalna izmišljotina. To je egoističan um ili 'malo ja' kako ga ja ponekad zovem.
Poistovetiti se sa mentalnom slikom o tome ko vi jeste znači biti nesvestan, biti duhovno neprosvetljen. To neprosvijetljeno stanje stvara patnju, ali patnja stvara mogućnost buđenja. Kada se više ne opirete smanjivanju ega koje dolazi zajedno s vašom patnjom, svako igranje uloga, uobičajeno u neprosvijetljenom stanju, prestaje. Vi postajete skromni, jednostavni, stvarni. I, paradoksalno, kada smrti kažete 'da', jer upravo se o tome radi, vi shvaćate da je osjećaj ega nastao u umu zasenio istinu o tome ko vi uistinu jeste, ne onu definiranu vašom prošlošću, već bezvremensku. I kada se rastvori sve ono što vi mislite da jeste, vi se povezujete sa silnom snagom koja postoji u biti vašeg vlastitog bića.