Rad na Sebi

Rad na sebi podrazumeva prakticnu primenu informacija o radu.
Postoji puno informacija koje ne sadrze u sebi energiju dozivljenog prakticnog iskustva.
Ako je teorija samo prenesena recima ostaju samo slova na papiru.
Zbog toga nemaju nikakvu moc i ne mogu pokrenuti niti dotaknu dubinu, vec ostaju na misaonom planu kao energija koja je nepotrebna i koja uspavljuje.
Takva vrsta energije podrzava mentalnu lenjost.
Procitati nesto i imati osecaj da razumemo takodje moze trajati godinama, uglavnom,
kod mnogih ljudi i ceo zivot. Tada imamo licnost, kao teret ega koji je umisljen i pun teorije koja niti njemu niti drugima ne koristi. Jedino sto emituje je uspavana licnost koja je ima smisao da potrebno vreme odrzi bice u stanju spavanja. Takva licnost uspavljuje i druge. Ovo je slucaj ako licnost treba da se oformi, medjutim ako se treba osloboditi licnosti tada je neophodan praktican rad koji teoriju pretvara u jednu novu vrstu energije koju zovemo ZNANJE.
Lenjost koju ljudi imaju je mentalna bolest ili debilnost. Mnogi se pronalaze u podrzavanju ljudi koji stoje iza svog znanja, mnogi citiraju Nisargaddatu…ili Tollea stavljajuci sebe time na nivo nekoga da moze prepoznati znanje.
Da li je moguce da ja ako ne radim prakticno, mogu da upucujem druge i ukazujem im na ispravnu i istinitu praksu i znanje?
Nije moguce. Ovi ljudi su samo kradljivci energije.
Ako radis, automatski vidis da li neko teoretise. Sasvim je drugacija energija. To se lako moze proveriti. Praksom i samo praksom.

Radom na sebi osvestavamo mentalno emotivne mehanizmime.
Sto ih vise osvestavamo to se vise vidi nivo gde je ljudima zarobljena paznja. Misaoni plan. Ljudi bukvalno jedno govore a sasvim deseto rade. Kada se to stvarno vidi, potrebna je velika snaga da bi se izdrzalo i podnelo. Taj rascep izmedju jednog i drugog nivoa zivota je katastrofalan. Ljudi to ne vide jer je mentalna ubedjenost toliko kolektivna i jaka da nemaju smelosti biti izvan .
Sa vremenom javi se jasnoca da je rad suprotan pravac od pravca u kom su ljudi usmereni.
Sve vrednosti u radu postaju mane. To se samo na svojoj kozi moze doziveti. Svakodnevni um to ne moze da shvati.
Postoji tacka u radu na sebi gde vise nema povratka nazad. To je mesto kada si zavrsio svoj zivot iluzija i moras da radis. Ako i jednog trenutka odustanes bukvalno ce se nesto srusiti na tebe i u momentu si zavrsio sa boravkom na ovoj fizickoj razini.
Tada mozes da izaberes zivot ili smrt. Nema vise zivotarenja. Bukvalno. moras da radis i tada se postepeno otkrivaju realnosti i znanje o coveku. Tada iako si medju ljudima, ne delis vise uspavanost sa njima. Uglavnom tu gde se nalazis niko to ne primecuje. Za njih mozes biti obicna budala ili ludak, nece te razumeti. Nije ni vazno.