Pravac-Zivot

Bilo je to kada sam radila u skoli kao nastavnik likovnog. Moji roditelji su bili ponosni na mene. Rodbina je isto bila nekako zadovoljna, smirena jer sam uspela u zivotu... zavrsila studije i nasla posao. Kao da su se veliki pritisak i briga sklonili iznad moje glave.. U to vreme, kada je sve bilo u harmoniji.. (posao je bio razonoda) sve je teklo samo po sebi, pocela sam da osecam da se zivot ugasio. Jednog trenutka, videla sam buducnost: u poslu, u gradu..videla sam smrt u tom nacinu zivota i ako odlucim, mogu sve da prekinem.. . Osetila sam da imam sansu i ako je propustim nikada je vise necu imati. Duboko sam osetila vapaj zivota. Gledala sam roditelje, kolege na poslu, prijatelje i donela odluku da odem. Odlucila sam se za zivot. Nista drugo mi nije bilo bitno. Bilo je polugodiste u skoli i javila sam da dajem otkaz. Svi su se sledili, niko nije hteo samnom da prica. Bilo je gore nego kada neko odjednom umre. Moja mama je htela da se ubije, tata me je mozda prvi put primetio u zivotu , medjutim snaga zivota u meni bila je tolika da sam ih samo mirno gledala i smeskala se. Znala sam da ce sve biti dobro. Mama se nece ubiti, tata ce me zaboraviti, a ja sam slobodna. Duboko sam bila sigurna da prvi put radim dobro za sebe, a to ne moze nikome skoditi. Familija je dolazila svakog dana da mi drzi pridike...medjutim zivotom kojim sam zracila unistilo bi vec njihovu drugu recenicu i otisli bi nemocni iz dvorista... Svi su bili duboko sokirani. Njihovi mali strahovi su bili uzdrmani. Niko mene nije video. Svi su bili suoceni sa sobom i svojim smrtno dosadnim "zivotom". Napustila sam, skolu, roditelje, rodbinu, prijatelje, grad... Zivot je pokazivao pravac... Otisla sam.