Da bi smo radili na sebi, trebamo se koristiti paznjom.
Nasa paznja nije pod kontrolom nase volje.
Vidimo da nemamo niti paznju niti volju.
Paznja je iz trena u tren na razlicitim stvarima, kako spolja tako i u mislima. A isto se desava i u snovima.
Ako smo zaokupljeni nekim poslom, nasa paznja je minimalna, uglavnom, uopste i nije tu, jer svakodnevni posao radimo mehanicki. Zato se i umaramo.
Veoma retko se nasa paznja pojaca kao u iznenadnim situacijama, ili, kada se pojavi novi elemenat ili nova osoba. I to ne traje dugo, ponovo se paznja svede na minimum.
Paznja je kolicina nase prisutnosti. Ako radimo sa paznjom, tako da ne vrsimo automatske radnje kako nas sve i svasta odvlaci, mozemo s vremenom, sakupljati paznju, tj sabirati se.
Mi smo rasuti sa njom. Sto vise radimo na njoj, paznja se pretvara u sabranost a tada u koncentrisanost.
Zbog slabe paznje, rastresenosti, postali smo bezosecajna bica, bez moci odlucivanja. Prava Volja je povezana sa nesebicnom Ljubavlju.
Nas nema, jer smo rasuti.
Cim se paznja dovoljno sabere sto znaci da se ona ne rasipa na bezbrojne automatske radnje koje su totalno bezpotrebne i suvisne, javice se i osecanja za sebe a time i za druge ljude. A cim osecamo, znacemo sta zelimo, a tada cemo to prirodno i uciniti, sto je pocetak ispoljavanja volje. Volja se ispoljava kada nema sentimentalizma. Volja pripada visim kvalitetama koje se ispoljavaju samo ako su mehanicke akcije svedene pod jedan neophodan stepen kontrole.
