I mene prosle nedelje spopala tuga, osudjivanje da sam nesto pogresno rekla, napravila...da nema nikakvog smisla i sve u tom stilu. Trazila sam razloge, pokusala da se odvojim, medjutim stanje se sve vise pogorsavalo. Samo mi je trebalo da me neko zagrli i da se isplacem kao kisa. I onda sam prihvatila sva ta stanja koja sam ganjala i odbijala.
Vukla sam se takva tuzna, pogresna, ljuta, i odjednom sam pocela da vidim sebe kao nekog belog cudnog stvora. Kao neki beli mravojed, samo odvratno sebicno, grozno. Cak sam i u samopozluzi dok sam stajala u redu na kasi mislila, o hvala bogu sto niko ne vidi kakavo sam grozno stvorenje.I to je tako trajalo par dana gde sam u tom besmislu sedela i skroz prepustila. Taj odvratni oblik je bio moj povredjeni ponos. To odvratno bice je sebicnost.
Tim vidjenjem sam prepoznala patron. Istog trenutka moja sebicnost je isparila....odjednom sam postala svesna zivota, okoline, ljudi, zivota na zemlji, te mnogostrukosti prelepih, carobnih, desavanja svih mogucih kreacija....Moja svest i svest zemlje u tom trenutku bile su jedno, i uvek su i bile jedno ...
Eto ispricala sam ovde jedan poduhvat koji me je na kraju iznenadio rezultatom.
Prepoznavanje ponosa na licnoj kozi je nesto sasvim drugo od onog kada o tome citamo i pricamo. Bar za mene. Mislila sam da se ponos moze imati pod kontrolom ili ga nemati, medjutim on je toliko skriven ispod povrsine koze, toliko je blizu i prisutan u svemu svakog trenutka, pogotovo kada smo medju ljudima, a i kada smo sami. Gotovo da i nema razlike jer, sustina je u odnosu koji smo sa sobom izgradili pa je igramo i pred drugima.
Sada su mi smesne neke reci kada cujem, kao patnja, tuga, cak i sama ljubav je prepuna povredjenog ponosa, sujete... (bas slusam pesmu gde se jadikuje zbog ljubavi) i istina je sto Kastaneda kaze da su zamke u recima koje upotrebljavamo svakog dana.
Reci su kljucevi u usmeravanju paznje. One su nosioci patrona ponasanja i skrivene su onome sto mislimo i govorimo svakodnevno.
Sve mi je odjednom suprotno, apsurdno, cak i nemoguce preneti ljudima koji se ceo zivot bore da bi se dokazali i pokazali radi povredjenosti od isto tako povredjenog, ponosnog. Krijemo se jedni od drugih da nas ne bi proglasili slabicima.
Ranije nikada nisam bila svesna kada me uhvati stanje povredjenosti, dok, sada, osetim promenu energija. Znaci ono se i dalje javi, normalno, razlika je sto je sada prepoznam.To je kao da se po celom telu, rascvetani cvetovi odjednom zatvore. Energija prestane da zraci i kao da se sve smraci i promeni boju.
Vukla sam se takva tuzna, pogresna, ljuta, i odjednom sam pocela da vidim sebe kao nekog belog cudnog stvora. Kao neki beli mravojed, samo odvratno sebicno, grozno. Cak sam i u samopozluzi dok sam stajala u redu na kasi mislila, o hvala bogu sto niko ne vidi kakavo sam grozno stvorenje.I to je tako trajalo par dana gde sam u tom besmislu sedela i skroz prepustila. Taj odvratni oblik je bio moj povredjeni ponos. To odvratno bice je sebicnost.
Tim vidjenjem sam prepoznala patron. Istog trenutka moja sebicnost je isparila....odjednom sam postala svesna zivota, okoline, ljudi, zivota na zemlji, te mnogostrukosti prelepih, carobnih, desavanja svih mogucih kreacija....Moja svest i svest zemlje u tom trenutku bile su jedno, i uvek su i bile jedno ...
Eto ispricala sam ovde jedan poduhvat koji me je na kraju iznenadio rezultatom.
Prepoznavanje ponosa na licnoj kozi je nesto sasvim drugo od onog kada o tome citamo i pricamo. Bar za mene. Mislila sam da se ponos moze imati pod kontrolom ili ga nemati, medjutim on je toliko skriven ispod povrsine koze, toliko je blizu i prisutan u svemu svakog trenutka, pogotovo kada smo medju ljudima, a i kada smo sami. Gotovo da i nema razlike jer, sustina je u odnosu koji smo sa sobom izgradili pa je igramo i pred drugima.
Sada su mi smesne neke reci kada cujem, kao patnja, tuga, cak i sama ljubav je prepuna povredjenog ponosa, sujete... (bas slusam pesmu gde se jadikuje zbog ljubavi) i istina je sto Kastaneda kaze da su zamke u recima koje upotrebljavamo svakog dana.
Reci su kljucevi u usmeravanju paznje. One su nosioci patrona ponasanja i skrivene su onome sto mislimo i govorimo svakodnevno.
Sve mi je odjednom suprotno, apsurdno, cak i nemoguce preneti ljudima koji se ceo zivot bore da bi se dokazali i pokazali radi povredjenosti od isto tako povredjenog, ponosnog. Krijemo se jedni od drugih da nas ne bi proglasili slabicima.
Ranije nikada nisam bila svesna kada me uhvati stanje povredjenosti, dok, sada, osetim promenu energija. Znaci ono se i dalje javi, normalno, razlika je sto je sada prepoznam.To je kao da se po celom telu, rascvetani cvetovi odjednom zatvore. Energija prestane da zraci i kao da se sve smraci i promeni boju.
1 comentario:
Ima nas puno koji su prosli ovo tocno sto si opisala u tim danima... nebi rekla da je ponos... "nesto je u zraku"...!
Publicar un comentario